Моја књига („Царство Земаљско и Божије Царство“, коју је о. Серафим написао убрзо после приступања Православљу.- Ред.) – то је, у неком смислу истраживање оног, до чега доводи «аутономија» човека.
XVIII век је поставио ово питање и припремио терен: нова „реалност“ – постојање човека у свету, где се више не осећа Божије присуство. Да ли Га неко одбацује директно, или једноставно не обраћа на Њега пажњу – то је у суштини једно те исто, зато што се и у првом и у другом случају појављује један те исти проблем: шта да ради човек у свету где нема Бога?
Као прво, треба истаћи, да је такав поглед на свет погрешан, да људска природа увек остаје иста, да никаква садашња „револуција“ у односу на поглед на свет, није могућа. У суштини, све до сада, људска зависност од прошлости је била веома јака, с обзиром на то, да су све специфичне „нове“ идеје – заправо карикатуре и изобличења старих (и исправних) идеја. „Модернизам“ само погрешно интерпретира стару слику живота, човека и света, али у суштини у њему нема ничег новог.
Тако је Адам, пре пада у грех, био цар целе творевине и био слуга Божији. Савремени човек – је такође цар целе творевине, али с обзиром на то да за њега Бога нема, то он сам мора да постане свемогућ као Бог и да својом снагом учини и оно, што је Адам могао да учини, само када му је Бог помагао: таква је централна догма модернизма – Човекова Аутономија. А пошто је тај човек, који је постао Господар Света – рационалиста, обичан, „ни по чему изузетан“ човек, „неосвешћен“, који је пао, тако и стварност мора да постане онаква, какву он жели. Такав је нови „здрави разум“ и такав је поглед на реалност, реалност обичног човека. Све натприродне силе морају да буду објашњене тако, да не противурече новом погледу на свет и да све, у чему су раније видели деловање Божанства или демона, сада објашњавају посредством природних сила. Када је човек изгубио додир са натприродним силама, мораo их je објашњавати у складу са обичном свешћу – као безличне и због тога доступне познању, а при томе познању управо најнижег, најједноставнијег облика – научном познању.
Корени утопизма
Аутономни човек је покушао да промени спољни свет, да би се он слагао са његовом новом представом о њему помоћу технологија, друштвених и економских теорија, архитектуром итд. Сва ова средства имају тенденцију да буду у утопијским границама власти и морају да убеђују човека у његову свемоћ (јер у дубини свог срца он није у то сигуран) и, са друге стране, они проистичу из деловања аутономног разума.
Само онај, ко воли Бога, може да воли творевину Божију. Да бисмо волели творевину или нешто друго, потребно је да волимо предмет као такав, какав је уствари и творевину коју је једном Бог створио, можемо да волимо само као стварање Божије и немогуће је при том да не волимо Бога. Аутономни разум, ипак, пошто је изгубио повезаност са Богом, морао је да изгуби и везу са конкретном реалношћу (која није ништа друго већ реалност коју је Бог дао) и у стању је да посматра ствари само идеално, као да су савршене.
Творевина Божија није савршена, јер кад би била савршена, људи би се задовољавали постојећим и не би се подизали од његове „искривљене“ слике према Оном. Ко је изнад сваке творевине…Савршенство – је оно у чему се човек смирује, али човек може да пронађе спокој и мир само у Богу, јер је Сам Бог савршен, а несавршенство света и човека само нас води ка ономе у чему је истинско савршенство. Савремени човек, ипак, жели смиреност у овом свету и, због тога је он принуђен да га направи да буде савршен.
Пошто је очигледно да свет није такав, човек мора да га учини да буде такав. То је идеална, утопијска природа свих рационалистичких система у свету. Без утопије савремени човек би пао у очај – и, наравно, пошто је изгубио, он је пао у очајање. У нормалним временима он би се обратио Богу, али данас већина људи не верује и због тога је очајање неизбежно и убиствено. И човек се, као и увек, налази пред избором: усавршавање овог света или усавршавање у наредном свету. Човек не може да живи без наде на неко савршенство.
И тако, пред савременим човеком је избор – рационалистичка утопија или Бог.
Јеромонах Серафим (Роуз)
