Губитак вере маса и елита, потпуно одређује суштину епохе Новог доба (од XVI в. до садашњег времена).
Без обзира на тај раскид са истинским хришћанством, Ново доба остаје религионзно у својој основи. Вера у непобитну хришћанску истину, замењује се једностраном религијом – вером у земаљско као у идеално, у видљиво као у невидљиво.
Наступајући под називом хришћанства или под називом светских идеологија, та религија одриче одвајање једних од других „душе“ и „тела“, „духовног“ и „материјалног“, „светог“ и „профаног“, „религиозног“ и „световног“. Сва лица су освећена и помазана, да у целости буду храм Божји, служењем Богу и свету (о. Александар Шмеман).
Таква религија, која је на равнодушан начин све осветљавала, већ је постојала у историји човечанства – у време паганства. У ери Новог доба, враћа се управо паганско универзалистичко схватање света, које је непознато хришћанству, које разликује свето од несветог и људско обраћање душе Богу, од обраћања душе ка стварном свету. Тако долази до ре–дивизинације, поновљене „зачараности“ света. Сада, све – и свет, и човек са својим забавама и својим технологијама, постаје посвећен, мада у овоземаљском световном смислу.
Према објашњењу благословеног Августина, у паганским друштвима, политичка теологија је постојала у вези са два друга дела паганског учења о боговима: филозофском теологијом и теологијом позоришта. Све заједно и политичка, филозофска и теологија позоришта су и чиниле паганство као такво.
Богословски модернизам као нека врста религије самоспасења
У Новом добу идеологија, масовна религија (делимично богословски модернизам,) и масовна култура, заједно узети, и чине једну јединствену религију Новог доба, коју треба окаректерисати као религију самоспасења и противзаконског самосиспитивања, са основним митом те религије о „апсолутној слободи човека“. На тај начин сва гледишта Новог доба су политичка у тој истој мери, у којој су и религиозна, а богословски модернизам – је само један од облика нове религиозности, упоредо са пентакосталцима, New Age, лажним мисионарством и томе слично. Потпуни повратак од хришћанства на паганство је немогућ, само због тога што паганство није знало за хришћански појам о спасењу. Идеологија Новог доба у свим својим облицима чини корак напред, а не корак назад, напред према богоборству. Нова религија – то је пут према апсолутној слободи од добровољног ропства Христу, а таква се «слобода» и доживљава као «спасење»
Роман Вершило
