Светски савет цркава (Всемирный совет церквей, World Council of Churches, Conseil oecumenique des Eglises, Okumenischer Rat der Kirchen, Consejo Mundial de Iglesias) је највећа организација која тежи остварењу једне од глобалистичких утопија XX века.
Еkumenсkи pokret се појавио u XX вeku, а његов оснивач је био Нikolaos Нисиотис . Као основни циљ покрета дефинисао је сарадњу цркава и размену благодатних дарова, што ће допринети благодати у целом свету. Према његовом мишљењу, делатност чланица Светског савета цркава сближава Цркве и управо је у томе еклезиолошки значај овог обједињавања.
Митрополит Јован Пергамски, сматра да је екуменски покрет заједница која својим припадницима кроз заједнички рад, богословску рефлексију, страдање и, пре свега, захваљујући истом виђењу онога што зовемо црквом, омогућава да исповедају заједничку веру у Господа у оквиру заједничке цркве. Он подразумева да сваки дијалог о Богу и Цркви има црквени и духовни значај, без обзира да ли се учесници дијалога међусобно слажу или не.
Иако екуменисти тврде да је православље равномерно заступљено у Светском савету цркава, истински догматски дијалог о православљу у оквиру ове организације никада није покренут.
“Православни” екуменисти тврде да Светски савет цркава за њих није исто што и црква, игноришући притом чињеницу да протестанти ово тело сматрају вишим од саме цркве.
“Православни” екуменисти своје учешће у Светском савету цркава виде као пут ка поновном успостављању црквеног јединства свих хришћана у вери, Светим Тајнама и благочестивости. Међутим, форма екуменистичког недогматског понашања негира уверење протестаната да је Светски савет цркава већ достигао јединство у молитви и Светим Тајнама. Учествујући и таквим бескорисним расправама “православни” екуменисти подржавају протестанте у уверењу да је захваљујући Светском савету цркава већ остварено црквено јединство, без обзира на разлике у исповедању вере.
У XXI веку, на предлог Православних Цркава, Светски савет цркава је донео одлуку да убудуће не употребљава термин “екуменско богослужење”, али упркос томе, неправославни чланови овог покрета заједничке молитве и даље сматрају екуменским.
Бивши генерални секретар Светског савета цркава Конрад Рајзер је рекао да су православни представници у Светском савету цркава више путаизјављивали да је главни циљ њиховог учешћа у организацији очување и потврђивање апостолског учења, а не разматрање о вери других цркава-чланица Светског савета цркава или склапање ма каквог договора са црквама других конфесија.
Историјат Светског савета цркава
Светски савет цркава се формирао спајањем два водећа екуменска покрета у првој половини XX века: “Вера и устројство цркве” (Faith and Order) и “Живот и деловање” (Life and Work). Светском савету цркава постепено су приступале и друге екуменске организације: пацифистичка “
светска алијанса интернационалног пријатељства Цркава” (World Alliance for International Friendship Through the Churches), “Међународни мисионарски савет” (International Missionary Council) и “Светски савет за хришћанско образовање” (World Council of Christian Education).
1937. године донета је одлука о уједињењу организација “Вера и устројство цркве” и “Живот и деловање”. Већ идуће 1938. године формиран је оснивачки комитет Светског савета цркава чији је генерални секретар постао познати екумениста Висерт Хуфт. Архиепископ Герман Фиатирски и отац Георгиј Флоровски постали су чланови организационог комитета новоформираног Савета.
У августу 1948. одржана је 1. Генерална скупштина Светског савета цркава у Амстердаму,на којој су учествовали представници двеју Цркава: Константинопољске Патријаршије и Хеладске Цркве и 145 секти из 44 земље. Скуп је отворио амерички бизнисмен и политичар Џ. Ф. Далес који је финансијски помагао Нацистичку странку током 1933 и 1934. и имао кључну улогу у организацији прве Генералне скупштине Светског савета цркава.
Висерт Хуфт је изабран за генералног секретара, а Џон Мот за почасног председника.
Генералној скупштини су присуствовали и неки “православни” екуменисти: архиепiskop Герман Фиатирски,отац Георгиј Флоровски, Хамилкар Алевизатос. отац Александар Шмеман, будući митрopolit Георгиј (Ходр), Николаос Нисиотис и други. Отац Георгиј Флоровски и Алевизатос су постали чланови Централног комитета SSC.
Оtac Александар Шмеман је постао заменик председника (вицепрезидент) Омладинског комитета Светског савета цркава, а Ходр и Нисиотис постају његови чланови. У септембру 1948. на њихову иницијативу Светски савет цркава организује и финансира конференцију “Свеправославне” омладинске организације која је касније преименована у “Синдесмос”. Од тада Светски савет цркава и друге глобалистичке организације готово у потпуности финансирају Синдесмос.
Исте 1948. године, као противтежа оснивању Светског савета цркава у Москви је одржано саветовање поглавара и представника Аутокефалних Православних Цркава на коме је закључено да екуменски покрет није у складу са циљевима хришћанског живота. Одлучено је да нико од представника Аутокефалних Православних Цркава не учествује на Амстердамској генералној скупштини Светског савета цркава. У резолуцији о екуменском питању оваква одлука је објашњена тиме да савремени екуменски покрет није пронашао начин за уједињење Цркава благодатним путем и средствима.
Као потврда овакве тврдње може послужити декларација “Цркве и Светски савет Цркава” усвојена 1950. године у Торонту. Ова декларација се до данас наводи као оправдање за учешће Православних Цркава у раду Светског савета цркава. Међу ауторима декларације били су: архиепископ Герман Фиатирски, отац Георгиј Флоровски и Х. Алевизатос.
У тексту декларације је прецизирано да су Цркве-чланице Светског савета цркава потпуно независне и суверене и имају право да се не сложе са ма којом изјавом ССЦ. Ауторитет Светског савета цркава зависи од тога да ли ће се цркве-чланице по својој слободној вољи сложити са активностима организације, да ли ће такву делатност оценити као исправну и корисну за њих. Чланство у Светском савету цркава не обавезује да друге цркве буду признате као цркве у буквалном смислу речи. У декларацији се наводи: Светски савет цркаване може и не треба да се заснива на једној прецизно дефинисаној концепцији Цркве. Савет не решава еклезиолошке проблеме. У Светском савету цркава се може расправљати о еклезиологији сваке цркве која је спремна да учествује у екуменском дијалогу и придржава се основних правила Савета… Ни једна црква није обавезна да мења своју еклезиологију након учлањења у Светски савет цркава”.
На основу “Декларације из Торонта” “православни”екуменисти сматрају да су остали независни, упркос чланству у Светском савету цркава, и тврде да не допуштају да се та организација меша у њихову веру. Међутим, они заузимају исти став о немешању и када је реч о безбројним заблудама свих других чланова Светског савета цркава, и на тај начин учешће православаца у тој организацији постављају на сасвим адогматску основу, што је својеврсна саблазан чак и за протестанте.
У раду 2. Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане 1954. у Еванстону (Илиноис, САД), активно су учествовали Џ. Ф. Далес, архиепископ Јован (Шаховској), отац Георгиј Флоровски,који је прочитао један од најважнијих реферата, и Софија Куломзина. Архиепископ Јаковос постао је један од председника Савета.
1955. Константинопољски Патријарх Аtинагор I у Шамбези (Швајцарска) оснива стално представништво Патријаршије при Светском савету цркава.
У априлу 1955.Светски савет цркава се обратио Руској Православној Цркви и предложио организацију екуменског сусрета. Тај сусрет је одржан од 7. до 9. августа 1958.у Утрехту. Светски савет цркава је представљала делегација у саставу: Франклин Фрай, председник Централног комитета, ВиссертХуфт, и митрополит Малтешки Јаковос (Константинопољска Патријаршија). Руску Православну Цркву представљали су: митрополит Крутицки и Коломенски Николај, председник ОВЦС, епископ Смоленски и Дорогобужски Михаил и А.С. Бујевски, секретар ОВЦС.
У лето 1959. отац Виталиј Боровој је у Женеви ближе упознао начин рада Светског савета цркава и као посматрач присуствовао редовној седници Централног Комитета ССЦ одржаној на Родосу (Грчка).
У децембру 1959. у Москву долази прва званична делегација Светског савета цркава на челу са Висерт Хуфтом.
На седници ЦК Светског савета цркава, одржаној 1960. у Сент-Андресу (шкотска), присуствовали суотац Виталиј Боровој и А.Ф. Шишкин у својству посматрача.
У јесен 1960. у седишту Светског савета цркава у Женеви, одржан је састанак Висерт Хуфта и епископа Никодима (Ротова), председника ОВЦС, и секретара ОВЦС А.С. Бујевског. Разговор о евентуалном приступању Руске Православне Цркве Светском савету цркава настављен је у Женеви у марту 1961, током наредне посете епископа Никодима.
18. јула 1961. на ванредном Архијерејском Сабору митрополит Никодим (Ротов)је прочитао реферат о необходности и да Руска Православна Црква благовремено приступи Светском савету цркава. Тада је донета коначна одлука о приступању Савету.
Од 19. новембра до 5. децембра 1961.одржана је 3. Генерална скупштина Светског савета цркава у Њуделхију (Индија).
руска Православна Црква је постала чланица ССЦ, а митрополит Никодим (Ротов) је постао члан Централног комитета. Тада су Светском савету приступиле: Бугарска, Пољска и Румунска Православна Црква. Светском савету цркава се прикључио и “Међународни мисионарски савет”.
У раду скупштине су учествовали: митрополит Никодим (Ротов), митрополит Антониј Сурожски, архиепископ Јован Шаховској, архиепископ Атинагор Фиатирски, отац Виталиј Боровој, отац георгиј Флоровскиј, будући митрополит Питирим (Нечајев), Филарет Денисенко и Николаос Нисиотис.
Након преговора иза затворених врата, 1965. Висерт Хуфт постиже споразум да Светском савету цркава приступи и Српска Православна Црква, али без потписивања основних докумената организације и без разматрања питања која се тичу Цркве.
1966. године у Женеви је одржана Светска конференција “Црква и друштво” под покровитељством Светског савета цркава. Митрополит Никодим (Ротов) на конференцији чита реферат “Дијалог са римокатолицима о савременој хришћанској социјалној мисли”. На конференцији су учествовали и митрополит Антониј Сурожскиј, митрополит Питирим (Нечајев), будући архиепископ Михаил (Мудјугин), отац Виталиј Боровој, отац Ливериј Воронов, А.С. Бујевскиј и Н.А. Заболотски.
Од 1967. до 1975. године отац Јован Мејендорф био је модератор комисије Светског савета цркава “Вера и устројство цркве”. У овом периоду је све приметније приближавање екуменизма мирологији и њој сродном “богословљу револуције”, што се одразило и на рад 4. Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане 1968. у Упсали (Шведска). Генералној скупштини присуствовали су: митрополит Никодим (Ротов), Филарет Денисенко, митрополит Антониј Сурожски, архиепископ Василиј (Кривошеин), митрополит Питирим (Нечајев), будући Константинопољски Патријарх Вартоломеј, будући Патријарх Александријски Парфениј, отац Ливериј Воронов, А.С. Бујевски. Чланови Централног комитета Светског савета цркава постали су: митрополит Никодим (Ротов), митрополит Антониј Сурожски, отац Ливериј Воронов, А.С. Бујевски.
Исте године католичка црква постаје чланица комисије “Вера и устројство цркве”.
1971. Светском савету цркава се прикључује “Светски савет за хришћанско образовање”.
У јануару 1971. у Адис-Абеби је одржана седница Централног комитета Светског савета цркава под називом “Дијалог са људима другачијих верских убеђења”. Најзначајнији реферат прочитао је митрополит георгиј (Ходра) на тему “Хришћанство у плуралистичком свету – Дело Духа Светога”. У свом излагању он апелује на хришћане да спознају истински духовни живот људи друге вере и на тај начин продубе своју духовност богатствима религиозне заједнице целог света, јер се, по његовим речима, светлост Христова јавља и када благодат доживи браман, будиста или муслиман који чита своје Свето писмо.
Почетком 1970-их година у Светском савету цркава, међу такозваним “православним” модернистима појавила се идеја “мисионарске литургије”. Творац ове за цркву деструктивне концепције био је румунски богослов, отац Јон Бриа, члан Комисије Светског савета цркава за глобално мисионарство и евангелизам.
Од 23. новембра до 10. децембра 1975. у Најробију (Кенија) одржана је 5. Генерална скупштина Светског савета цркава. Митрополит Никодим (Ротов) постаје један од председника Светског савета цркава, а Н. Нисиотис, је изабран за члана Централног комитета. Будући Константинопољски Патријарх Вартоломеј постаје члан комисије “Вера и устројство цркве”.
1982. године комисија Светског савета цркава “Вера и устројство цркве” донела је меморандум под називом “Крштење, Еухаристија и Служба” (“Документ из Лиме”). Састављањем овог меморандума руководио је Н. Нисиотиса. У раду комисије учествовао је и будући митрополит Јован Пергамски. Меморандумом је предложено учење о Светим Тајнама,заједничко за свих 300 цркава и секти-чланица Светског савета цркава.
1983. године одржана је 6. Генерална скупштина Светског савета цркава у Ванкуверу. У оквиру скупштине одржана је заједничка еухаристија различитих хришћанских конфесија. Такозвана “Литургија из Лиме” представљала је спој протестантског, католичког и православног богослужења. Њени творци су тврдили да Цркве-чланице Светског савета цркава међусобно обогаћују своју традицију, што се тумачило као “екуменско дело Светог Духа” којим се ствара нова “екуменска традиција”. У раду 6. генералне скупштине учествовали су: архиепископ Јаковос, митрополит Питирим (Нечајев), будући Константинопољски Патријарх Вартоломеј, отац Виталиј Боровој, отац Ливериј Воронов, А.С. Бујевский, А.И. Осипов. На челу Делегације Руске Православне Црквебио је Филарет Денисенко. Антиохијски Патријарх Игњатије IV постаје један од председника Светског савета цркава. Отац Виталиј Боровој и А.С. Бујевски изабрани су за чланове ЦК.А.И. Осипов постаје члан комисије “Вера и устројство цркве”.
1985. представници Православних Цркава на конференцији у Бостону су у начелу одобрили “Документ из Лиме”.
1990. у Сеулу је одржана Светска конференција Светског савета цркава на тему “Правда, мир и целовитост Божијег дела”, чији су учесници заузели потпуно гностички став приклањања “целовитости”природе. У “Посланици” конференције се, између осталог каже: На основу духовног искуства,стеченог овде, у Сеулу, обавезујемо се да ћемо чувати земљину атмосферу и подстицати културу која ће бити у складу са целовитошћу стварања.
На конференцији су учествовали ј, отац Леонид Кишковски (представник такозване “Америчке аутокефалне цркве”), А.С. Бујевски, Отац ц В. Ганаба, М.Б. Нељубова и други.
7.Генерална скупштина Светског савета цркава одржана је 1991. у Канбери. Будући Патријарх Вартоломеј био је на челу делегације “православних” екумениста и изабран је за члана Централног и Извршног комитета Светског савета цркава.
Патријарх Александријски Парфениј (1920-1996) је у свом обраћању делегатима на скупштини изјавио следеће: “Радимо на остварењу очигледног јединства. То је наш свети циљ коме теже све цркве… Зато морамо наставити свој пут. Не смемо се зауставити… Православна Црква је чланица Светског савета цркава од самог почетка, што ће заувек и остати.”
Генералној скупштини су присуствовали: отац Виталиј Боровој, А.И. Осипов и Николај Лоски. Патријарх Парфениј је постао један од председника Светског савета цркава.
1993. Светски савет цркава је у Сандијегу (Шпанија) организовао Светску конференцију комисије “Вера и устројство цркве”. Митрополит Георгиј (Ходр) је у свом говору изјавио:
Везаност хришћана за Исуса Христа као оличење истине не сме заклонити друге истине које се могу открити у осталим религиозним традицијама.
Све истине долазе из исток Божанског извора… Дијалог је наш најважнији задатак, јер у потрази за божанском истином, скривеном у различитим речима и симболима, само кроз дијалог можемо превазићи границе и приближити се другим верским традицијама… Мы Клањамо се Христу који “путује” просторима различитих религија.
На конференцији је учествовао и митрполит Јован Пергамски.
1997. из Светског савета цркава су иступиле Грузијска и Бугарска Православна Црква, а Српска Православна Црква је такође хтела да иступи из ССЦ, али коначна одлука о томе ипак није донета.
У пролеће 1998. у Солуну (Грчка) је организовано Свеправославно саветовање на иницијативу Руске и Српске Православне Цркве. Учесници саветовања су закључили да се од оснивања Светског савета цркава раскол у погледу верског учења и моралних начела између православаца и других конфесија временом повећавао уместо да се смањује. Зато су сви православни учесници екуменских скупштина позвани да се уздрже од заједничких богослужења. Међутим, у завршном документу донетом на овом саветовању и даље се инсистира на томе да је неопходно и убудуће учествовати у раду Светског савета цркава и осуђује се “деструктивни антиекуменизам”.
8. Генерална скупштина Светског савета цркава одржана је 1998. у Харареу (Зимбабве). На њој је донета декларација “Заједничко виђење Светског савета цркава”. У тексту декларације се признаје да Цркве-чланице Светског савета цркава не могу да тврде да је постигнут консензус по питању заједничког схватања и виђења ССЦ. Најважније је да је Светски савет цркава заједница цркава, а не организација или црквена институција.
Током Генералне скупштине “православни” екуменисти су у већини случајева игнорисали препоруку да не учествују у заједничким молитвама са представницима других конфесија.
Овој скупштини су присуствовали : отац Владимир Шмалиј, П.И. Мејендорф и други.
2006. одржана је 9.Генерална скупштина Светског савета цркава у Порто-Алегреу (Бразил). На њој су присуствовали: Первојерарх Албанске Православне Цркве архиепископ Анастасиј (Јанулатос), митрополит Генадиј Сасимски, епископ Ињнатије (Мидић), који је био на челу делегације Српске Православне Цркве, епископ Иларион (Алфејев), отац Всеволод Чаплин, А. Аржаковски и други.
Архиепископ Анастасиј (Јанулатос) је постао један од председника Светског савета цркава.
Генерални секретари Светског савета цркава: Висерт Хуфт (1948-1966), Јуџин Карсон Блејк (1966-1972), Филип А. Потер (1972-1984), Емилио Кастро (1985-1992), Конрад Рајзер (1993-2003), Семјуел Кобиа (2004-2009), Олаф Фјуксетвејт (од 2009).
